Samostalnost i samopouzdanje

Roditelji beskrajno vole svoju decu i često u želji da im udovolje i da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim, razmaze svoju decu. Međutim, da bi izrasla u jake ljude, koji će znati da se snađu u svetu, moraju da ovladaju potrebnim veštinama i da im se omogući sloboda izbora (što je posebno bitno kasnije, za period adolescencije, kada se dete po prvi put susreće sa raznim iskušenjima, lošim uticajima i lošim društvom).



Pre svega, zamolila bih Vas da na trenutak razmislite kako biste se vi osećali kao nesamostalna osoba?
Sumnjali bi u sebe, bili bi obeshrabreni, ne bi imali samopouzdanja, oslanjali biste se na druge, potcenjivali bi druge kao posledicu svog ličnog nezadovoljstva, bili bi sujetni, bežali bi od odgovornosti…

A sada zamislite trogodišnje dete koje stoji mirno i pasivno dok roditelji sve rade umesto njega (hrane ga, kupaju, peru mu ruke i zube, umivaju posle jela, oblače, obuvaju, donose mu i prinose sve što poželi…) i kako se on oseća? Najčešće roditelji, iz dobre namere i brige, detetu uskrate mogućnost da razvije svoju samostalnost i sigurnost!

Samostalnost je osnova samopouzdanja.

Često potcenjujemo decu a dečije sposobnosti su mnogo veće nego što možemo i da pretpostavimo. Naravno, nije lako dozvoliti deci da budu samostalna, i to zahteva puno strpljenja i odricanja od našeg tempa (a istina je da mame i tate stalno žure, nemaju vremena i da im je lakše da urade nešto umesto deteta nego da ga strpljivo sačekaju i ne požuruju u trenutku kada samo pokaže želju da uradi nešto samostalno). U ranom periodu života potrebno im je omogućiti da urade nešto sama, bez pomoći odraslih, i oni su sposobni za to i zbog toga se dobro osećaju.

Da bi deca bila samostalna i da bi se slobodno kretala u prostoru, potrebno je okruženje prilagoditi njima. Na primer, njihova čaša i mali bokal sa vodom treba da im budu dostupni da sama mogu da sipaju vodu kada su žedna i da ga na isto mesto vrate. Na taj način nećemo u toku dana čuti bezbroj puta čuvenu rečenicu „Mama, žedan sam, donesi mi vodu.“ Korpa sa detetovim stvarima (gaćice, čarape , trenerka …) treba da mu bude dostupna jer ukoliko se iskvasi ili upiški može samo da se skine i bez pomoći odraslog pronađe suvu garderobu, dok mokru stavlja u korpu za prljav veš. Isto važi za jaknu, kapu, obuću…Omogućite svom detetu da ne mora da traži od Vas pomoć. Zato je najpoznatiji citat Marije Montesori „POMOZI MI DA URADIM SAM!“ srž Montesori pedagogije.

Dr.Montesori je napisala: “Istina je, mi ne možemo napraviti genija. Mi možemo jedino pružiti svakom detetu šansu da ispuni svoje potencijale i postane nezavisna, sigurna i izbalansirana individua.”

Ne bi trebalo da preuzimamo dečije obaveze na sebe. Naš cilj je da, kada utvrdimo određena pravila u ponašanju, ista primenjujemo u svakodnevici. Umesto da krčimo deci životni put, ohrabrimo ih u tome da sami uklanjaju male prepreke sa puta. To ih čini jačim, sigurnijim i to im uliva samopouzdanje. Bitno je da verujemo u njihove neverovatne sposobnosi, da ih podržavamo i beskrajno podstičemo.

Scroll to Top